На српском, да боље разумете: Агатангел је само саопштио заједничко становиште подружница СНС-а, СПС-а и СПЦ-е у Скопљу (ВМРО-ДПМНЕ, СДСМ, МПЦ). 

Преспански уговор смета пошто њиме Северна Македонија је НАТО-вска и европска држава, а не прокси „руског“ припадајући „српском свету“.

Колумна Станковског је очекивана: Вучићева звезда бледи, Путинова игранка на Балкану иде све теже, „српски свет“ је проваљени прокси „руског“, а скопски лажни грађанизам и либерализам се распадају заједно са својим београдским узором.

Заједно са Преспанским сметају сви уговори: о добросуседским односима и сарадњи са Бугарском и Рамковни уговор.

Ови документи су у ствари основ постизања Преспанског уговора, којим је „бивша југословенска Република Македонија“ постала упућена сарадњи са Бриселом.

Зато, заједно са Преспанским уговором сметају и сви напори да православна црква и Северну Македонију добије прави Томос аутокефалности, а не овај црковно-бјрмовски.

(До сад) неуспели продор Светосавља тзв. Томосом за аутокефалност МПЦ-ОА од СПЦ не значи да се СПЦ одрекла супремације над МПЦ и (део) њене имовине – та могућност остаје отворена докле год Охридска Архиепископија нема прави Томос аутокефалности од стране Васељенске Патријаршије.

Правац подређености је јасан: Српске Руској православној цркви, МПЦ-ОА Српској православној цркви.

Станковски је бар имао одважност да својом колумном јуче саопшти своје становиште.

Сви остали, ВМРО-ДПМНЕ, СДСМ, њихови коалициони парнери, МПЦ… ћутањем (партијских) руководстава – сматрају да су префриганији и надају се да ће он бити довољан да створи вал на коме би сви јахали још тридесетак година.

Не, његово „послање“ је јучерашња новост.

Порука њему и његових истомишљеника у Синоду у Скопљу гласи: „Богу Божје, цару царево“.

Скините мантије и хајдемо на изборе – ви са вашом, ми са нашом политиком.

Партијско-политичко деловање црковних функционара – у секуларну државу није дозвољено и неће бити.

Отворени захтев Агатангела за поништавање Преспанског уговора за нас, Македонце, је још један провидан покушај лансирања теме која би требала да забавља јавност још пар дана.

Прво ловимо дивоградње, сада „ништимо Преспански уговор“ – све само да се збаци љага са Владе и ВМРО-ДПМНЕ (и СДСМ) после дебакла „лобираних амандмана“ у Европском Парламенту и њихове заједничке спољашње политике.

Амандмани који си у ствари циљали ка “реантиквизацији” и угрожавали – Преспански уговор.

Али ћутање партија на ово мешање црковних лица у државну политику је права тема и за нас – и нарочито за западне дипломате у Скопљу.

Како то „секуларистичке“ партије узгајане од стране свих могућих „Конрада Аденауера“, „Фридрих Еберта“, „ИРИ-ја“, „НДИ-ја“ и осталих штифтунга и института – ћуте пред ове врсте отвореног мешања црковног функционара у политику и међународним уговорима секуларне државе?

Православно-исламистичка сарадња у СФРЈ је била највидљивија у Македонију, Србију, Косову, све до БиХ.

Том прећутном сарадњом је практично збрисана римокатоличка заједница на подручју Призренско-скопске бискупије (исељавањем или ниподиштавањем), православље (под плаштом светосавља) је постало образац етнофилитизма по узору на СПЦ и зависности Македонаца од припадности „српском свету“ у пост-СФРЈ Западном Балкану (исти је рецепт примењен у Црну Гору), а ислам је опет постао средство деетнификације Албанаца, Бошњака… у Западном Балкану.

Јучерашња политизација МПЦ-ОА-е стога није случајна, него је најава нове инструментализације религиозних заједница. У РСМ и уопште на (Западном) Балкану.

Имајући у виду везу православних цркви у Србији и Северној Македонији подређеним блиском сараднику Путина, Московског патријарха Ћирила, зато, није изненађење ни „екскурзија“ Синода МПЦ-е са „Америчком православном црквом“.

Одрађивачи одрађивача су отишли даље од Порфирија: Битно да се дистанца од Васељенске Патријаршије одржи.

Уколико се руководства политичких страна ВМРО-ДПМНЕ, СДСМ и њихових коалиционих парнера заједно са МПЦ не дистанцирају од писања Агатангела током данашњег дана – значи да се слажу са његовом колумном. И то одрађују.

Ако прихвате ову реакцију и данас јавно изразе дистанцу и осуду колумне Агатангела – не прихватају изазов, него се држе принципа и канона, адекватно своје друштвене и уставне позиције.

Све се бојим да ће ћутање продужити – и тиме подривање државе Северне Македоније, њене нације и самим тим – македонског народа.

Ивон Величковски